Javila nam se Ivana iz Hyundai-a. Do sada se uvek držala obećanja. Rekla je da su papiri za preuzimanje gotovi, kao i naša registracija. Saopštila je da sutra ujutru dođemo i preuzmemo vozilo. Bubnjalo mi je u ušima. O toj noći ne bih detaljnije jer bi se udaljio od teme.

Ujutru sam bio prvi pred vratima. Zovemo taksi i prebiramo po dokumentaciji koju nosimo “za svaki slučaj”. Dočekuje nas ljubazna Ivana i sedamo za sto. Predaje nam dokumentaciju sa tehničkog pregleda i registracije (servisna knjižica vozila sa upisanim tehničkim pregledom i papir koji zamenjuje saobraćajnu dozvolu “…dok nas ne pozovu da preuzmemo pravu“). Tu je i polisa obaveznog osiguranja koju je, takođe, uradio Triglav. Dobijamo i podeblje uputstvo za vozilo, a zatim i informaciju da imamo pravo na pomoć na putu 24/7. Za organizaciju usluge pomoći zadužen je “Atlas servis”. Rečeno nam je i kada se radi prvi redovni servis. Iz veće kese Ivana vadi nove tablice i samolepljivu markicu o izvršenoj registraciji i poziva nas da krenemo za njom. To je trebalo izdržati. Vidimo kako iza jednog panoa prilazi automobilu koji je postavljen u salonu. Kladio bih se da ga tokom prethodnih poseta nisam primećivao. Iako mi je bubnjalo u ušima, čuo sam kada me je Ivana zamolila da asistiram u postavljanju etikete koja se lepi  na staklo preko puta mesta suvozača. Montirala je i tablice, a nas poslala u deo salona u kome smo kupili Auto-komplet i sve četiri patosnice. Seo sam posle toga sa njom u vozilo i saslušao sva uputstva i objašnjenja. Sva sreća što sam prošle nedelje odsedeo u istom modelu prijatelja sa posla, jer sam sada bio poprilično dekoncentrisan i smeten. Predala mi je ključeve i otpratila nas je do kancelarije Triglav osiguranja.

U Triglavu smo dobili već popunjenu polisu kasko osiguranja i odmah ga platili unapred za 5 godina. O toj povoljnosti već sam pisao. Žena se setila da smo u prethodnoj poseti salonu čuli kako se osiguranje aktivira 24 sata nakon potpisivanja ili nakon 24h tog dana kada je potpisano (više se ne sećam konstrukcije ). Pitao sam šta će se desiti ako nakon odlaska iz salona, već na prvoj raskrsnici, dođe do štete. Saopšteno nam je da na zahtev korisnika osiguranja možemo upisati da ono važi od sata potpisivanja. Ljubazna Marija iz Triglava nam je u tu rubriku upisala 9h. Verovatno ću imati vremena da se raspitam čemu sve to i zbog čega.

Ulazimo još smeteniji u kola i umalo se ne pozdravismo sa Ivanom. Otvorila nam je veliki izlog salona. Pravio sam se da znam da vozim , upalio motor, prebacio u prvu i polako pritisnuo papučicu gasa. Izmileli smo kroz izlog i kroz parking izašli na ulicu. Bio je to divan osećaj. Motor se jedva čuo, a vaga kvačila i gasa bila je potpuno drugačija od one na staroj Škodi koju sam do tada vozio. Menjač je tako lako prelazio u nivoe prenosa da nisam verovao da je brzina uopšte “ubodena“ sve dok mi gas to nije potvrđivao. U ulici Milutina Milankovića konačno sam ga poterao. I motor od 109 KS pokazao se u pravom svetlu. Ta snaga da (pre)stigneš i utekneš nije bila moguća u staroj Škodi.

Na Dejtonki smo napunili rezervoar i nastavili ka mostu. Činilo mi se da su mi sva vozila mnogo bliža i da će me svakog trenutka ogrebati. Uključio sam radio i pojačao ga sa volana. Koja radost! I pored toga, u kabini je sve mnogo tiše. Ne miriše na benzin. Komandna tabla kao da ima nešto da mi kaže. Sve svetli i sve je odjednom tako jasno. Unutašnja završna obrada modela i30 je impresivna i mislim da je među boljima (ako ne i najbolja) u toj cenovnoj kategoriji i osnovnom paketu. Spremam se da na tu temu uskoro napravim posebne uporedne tabele kao dokaz.

Parkiram kola u obližnjoj garaži koju mi je na par dana ustupio komšija čija su kola na nekom “peglanju”. Kako da objasnim “malom” da će posle spavati na ulici! Odlazimo u Parking servis, koji je srećom blizu, i kao stanari iz kraja uplaćujemo povlašćeni parking za mesec dana (oko 470 dinara mesečno). Bilo je potrebno da predamo na iščitavanje ženinu ličnu kartu i list koji je zamenjivao saobraćajnu dozvolu. Dobili smo spisak ulica treće zone u kojima važi povlašćeno parkiranje i prigodnu kartu sa označenim površinama. Pristali smo da nas SMS-om obaveštavaju o isteku prethodnih uplata.

Već smo planirali da redovno pravimo izletničke ture ka raznim lokacijama koje su nam se činile interesantnim i o kojima smo slušali od prijatelja i rođaka. Ali, pored kratkih vikenda treba sačekati i neki malo veći praznik. Približava se Uskrs koji se, sa “prethodećim“ velikim petkom i ponedeljkom već kandiduje za ovu našu zamisao. Tu je blizu i Prvi maj.

Radimo ono što smo i do sada – ČEKAMO!

U eri kada u Srbiji posluje oko 30 banaka i kada se uvode sve neobičniji tipovi kredita – za čuvanje matičnih ćelija, za legalizaciju, zeleni krediti, krediti za turiste i studente čak i krediti za penzionere (!), ja pričam i zakeram o već prevaziđenim kasko osiguranjima. Strašno.

Ono što sam pre ovog aranžmana znao o kasko osiguranju objasniću vrlo kratko. Kasko je osiguranje koje plaćate da bi se otplatile potencijalne štete nastale vašom ili tuđom krivicom na vlastitom vozilu. Obračunava se na godišnjem nivou i uglavnom nije obavezno (sem kod lizinga)!

Baš je to ograničeno znanje, odnosno tretman totalne štete (npr. krađe) dovelo do toga da raskinemo već odobreni kredit kod Intesa banke! Idem opet redom.

Dakle, u prethodnom tekstu spomenuo sam da je banka Intesa, za sve godine kredita (u našoj tadašnjoj varijanti – 6 godina) davala kasko osiguranje džabe. To nas je i privuklo, i ako mi je jasno da se to “džabe” uguralo u neke druge procente. Opterećeni drugim stvarima i kalkulacijama sa 13% kamatom niko nije obraćao pažnju na kasko. Dobili smo list na kome piše šta osiguranje pokriva a šta ne i ništa više.

Čekali smo da nam kreditni odbor banke javi da li je kredit odobren. Nakon dugog vikenda, javila se službenica koja nas je obavestila da je kredit odobren, uz napomenu da “samo treba da znamo” da je njihov Light kasko vinkuliran na banku (dakle, u slučaju totalne štete banka je naplaćuje). Mala neverica, nelagodnost i nervoza zbog očekivanih nevolja obuzela nas je momentalno. Objašnjeno nam je da je to “povoljnost”, jer nakon totalne štete nećemo ostati i bez kola i imati istovremeno obavezu da dalje otplaćujemo preostali deo kredita. Dakle, samo ćemo ostati bez kola! Jeee! Banka će se naplatiti od osiguravajućeg društva sa kojim radi, a nas će velikodušno osloboditi obaveze daljeg plaćanja rata. Ako se taj, kako stručno kažu “osiguran slučaj” desio druge ili treće godine kredita, sve ono što je do tada plaćeno banci se ne vraća – dakle “pojela maca”. Potsećam da sve ovo pišem kao neko ko se do sada nije susretao sa ovakvim situacijama i kao osoba koja sve to ne može stručno da komentariše. Dakle, ostaje mi da koristim ono malo saznanja iz najbliže okoline i iskustava drugih. Kao prvo, naplata kasko sume od strane banke bila mi je logična samo kod lizinga u kome kupac nije vlasnik kola sve dok ne otplati zadnju ratu. Čuo sam da uz kredit kasko osiguranje nije uvek obavezno, a mi smo baš u kreditu. Pitali smo  banku, da li možemo da koristimo odobreni kredit bez kasko “povoljnosti” i koliko bi to smanjilo kamatu odnosno celu sumu. Odgovor je bio šokantan – možemo i bez kasko osiguranja, ali to ne bi smanjilo sumu ništa (!!?!). Izljubili smo se, sa inače veoma ljubaznim službenicima, i odustali od takvog kredita.

Nervoza zbog odugovlačenja nabavke već kaparisanog vozila dostigla je vrhunac. Obišli smo nekoliko banaka i među njima i banku koja nam je još ranije preporučena od strane prijatelja – Findomestic. Kamatna stopa je bila 8,59% pa smo ranije razvlačenje kredita na 6 godina smanjili na 5, uz ratu koja je za samo 3,5 evra veca od kalkulacije sa Intesom. Nikakvo kasko osiguranje nije bilo uslov i mi smo, donekle rasterećeni, krenuli opet u akciju. Žena je morala ponovo da iz svoje firme uzima prosek primanja i papire za administrativnu zabranu. Prethodno je iz “stare” banke trebalo da preuzme (istoimenu) staru dokumentaciju koja je morala da se poništi. Sve smo predali Findomestic banci i opet počeli da… ČEKAMO…

Za to vreme krenuli smo da razmišljamo o pojmu kasko osiguranja i njegovim pojavnim oblicima na ovim prostorima. Kolege sa posla su mi sugerisale da pozitivnije razmišljam i da iz glave izbacim pojam totalne štete. Kasko će, pričali su, uvek plaćati sve štete na tvom vozilu (kasnije ćete videti da to i nije baš tako), a one drakonske mere naplate “na banku“ vezane su samo za totalnu štetu koja se neće (valjda) desiti. Za ovo kratko vreme omrzao sam sve ove bankarske pojmove i klauzule pa sada nisam tako lako prihvatao ovaj optimizam na kredit. Razmišljao sam šta bi bilo da kasko sumu i naplatimo “na sebe” – veći deo bi se potrošio na dovršetak kredita, a i ako nešto ostane, sigurno ne bismo imali za (nova) kola. Saznao sam da ni vrednost kola nije ista kako odmiču godine, pa se i procena vrednosti vrši prema nekoj tabeli AMS. Otprilike, druge godine vrednost auta pada na 80%, treće na 65% i td. Međutim, zaključio sam da totalna šteta u prve dve godine i ne bi bila toliko loša. Kasko se naplati na punu vrednost vozila (umanjenu za učešće u šteti, ako ga je bilo), što je dovoljno novca da se kupi novi auto (recimo, uz malu doplatu), i mirno se nastavi sa otplatom kredita. Hm, pa prve dve godine su dakle ključne. Dakle, dobro je što nismo pristali na prethodni dil sa Intesom. Kasko mora biti vinkuliran na nas.

Obišao sam većinu sajtova osiguravajućih društava i svakom od njih prosledio sve tražene podatke o nabavci kola. Pored cene vozila, njegove kubikaže i kW brojke, neki su tražili godište kola, dok su drugi pitali za godište kupca i vozački staž (gde me nađoše). Prvi put sam se suočio sa činjenicom da nikakve zaštite u osiguranju nema bez kalkulacija. E, baš te kalkulacije te navode na varijante kojima se i osiguravajuća kuća ograđuje i štiti. Pojavljuje se pojam “učešće u šteti“. Najskuplje je kasko osiguranje bez učešća. Ako želite da učestvujete u šteti sa 5 ili 10% i kasko će biti prihvatljivije. To bi trebalo da znači da za štetu od, recimo, 500 evra vi plaćate 25 evra (5%) ili 50 evra (10%) a osiguravajuće društvo plaća ostatak. Ali, to nije uvek tako jednostavno. Uvodi se i opcija o „minimumu (sume) učešća u šteti“. Novi pojam samo je jedan parametar u toj formuli koja hladno i proračunato dodatno definiše dogovor sa osiguravajućom kućom. Zapravo, smanjuje nadoknadu onih najčešćih (treba li reći i najznačajnijih) “kiks“ situacija za korisnika osiguranja. Dakle, ako je šteta, recimo, 500 evra, proklamovano učešće u šteti od 5 ili 10% mnogo je manje od uobičajenog limita  za ovakve “minimume učešća“ – a to je uglavnom 100 evra, pa korisnik, umesto 25 ili 50 evra, ipak mora da plati 100 evra a osiguravajuće društvo ostatak. Jasno je da tek kod velikih šteta, preko 1.000 evra (za varijantu sa 10% učešća u šteti) ili 2.000 evra (za 5%) sve to ima prvobitno proklamovan smisao. Naravno, shvatio sam – uzmi ili ostavi.

Povodom Sajma automobila, skoro sva osiguravajuća društva imala su neke popuste. Poslao sam im isti mail sa podacima o vozilu i ceni. Nekako sam od raznolikih formi ponuda pokušao da sklopim tabelu sa što sličnijim parametrima. Evo kratkog sažetka iz ponuda koje sam dobio na mail:

Pošto smo rešili da ipak platimo potpuno kasko osiguranje (i varijantu sa krađom) ali tako da mi naplatimo potencijalnu totalnu štetu (vinkulirano na korisnika osiguranja), setili smo se da su nam u Hyundai-ju spomenuli da sarađuju sa Triglav Kopaonik osiguranjem. Kasko se kod njih može platiti za jednu do pet godina, ali unapred, i to po sumi od 100 evra godišnje – kao sajamski popust. Učešće u šteti je u ovom slučaju 10% sa minimalnom sumom učešća od 100 evra. Ovo je bila mnogo povoljnija i bolja ponuda od ostalih. Na pitanje u čemu je štos (zbog malog iznosa), rečeno nam je da taj kasko subvencioniše Hyundai. Ovo je dakle najbolji i najefektniji dogovor koji se mogao sklopiti na ovom Sajmu. Rešili smo da platimo za svih pet godina, po ceni po kojoj potpuni kasko inače vredi za godinu dana. U tabeli se može videti da su i mnoge sume sa popustom bliske vrednostima od 300 ili 400 evra za godinu dana. Mislim da smo prošli dobro.

U međuvremenu nas obaveštavaju da nam je i u Findomestic banci odobren kredit. U banci nam traže da Hyundai napravi novu dinarsku profakturu sa odvojenim sumama – onom koju plaćamo mi kao učešće i onom koju plaća banka. U Hyundai salonu uplaćujemo učešće (imaju blagajnu i menjačnicu). Tu nam se računa i kapara koju smo ranije platili. Odlazimo sa novom profakturom u Findomestic banku da potpišemo ugovor. Banka daje nalog za uplatu njihovog dela. Dobijamo i plan otplate kredita sa ratama. U ovom trenutku treba proveriti da li banka priznaje kalkulaciju prodavca na profakturi kao ispravnu. Imali smo neslaganje u 4 dinara, pa je faktura ispravljana i naknadno ponovo poslata mail-om banci. Šta bi bilo da nismo proveravali. Da li bi nas neko obavestio i kada? Samo nerviranja…

Sutradan saznajemo da je uplata banke stigla na račun Hyndai-a. Dogovaramo da Hyundai u svojoj režiji završi tehnički pregled i registraciju vozila i da reše sve sa tablicama i saobraćajnom dozvolom. Saopštavaju nam da će nas obavestiti da dođemo i platimo tu uslugu. Treba doneti i ličnu kartu kupca koja ostaje kod njih radi uvida u MUP-u.

Kako je vozilo u međuvremenu ocarinjeno, pozvali su nas iz Hyundai-a da platimo (po dogovoru) tehnički pregled koji oni lično obavljaju i registraciju sa obeveznim osiguranjem. Kako predstavnik Triglava sedi u njihovom salonu, dobijamo polisu obaveznog osiguranja i kod druge devojke plaćamo šta je potrebno. U sumu su uračunate i njihove usluge. Spominju nam da ćemo dobiti i neku nalepnicu koja se lepi na staklo preko puta suvozača i koja, po novim propisima, signalizira da je kompletna registracija vozila obavljena za tu godinu. Sledeće godine moraćemo verovatno da je izgrebemo i zalepimo novu.

Predložili su nam da tek kod preuzimanja kola (za koji dan…) u njihovoj prodavnici kupimo sve ono što kolima treba – komplet prve pomoći, trougao, sajlu i sijalice. Ponudili su nam da kod njih nabavimo i original patosnice za i30. Nisam verovao da se kola prodaju bez patosnica. Kuda ide ovaj svet?

Sve pohvale Hyundai timu i njihovom sajamskom potezu. Izuzetno uslužno osoblje i mogućnost da se skoro sve reši u samom salonu pomoglo nam je da lakše prebrodimo sve ove međufaze.

Ali, i dalje ČEKAMO…

Čekamo i dalje odluku banke! Nadam se da neće biti nikakvih problema da nam odobre kredit. Nailazi vikend, prvi koji, posle dugo vremena, predstavlja neku “otežavajuću okolnost“. (prethodni tekst)

Moje strahove i brige oko uslova kreditiranja i sudbine budućeg auta kolege sa posla shvatile su kao zgodan trenutak da mi pomognu da napetost i pritisak “što lakše“ prebrodim.

U lokalnoj mreži prosleđeno mi je nekoliko njihovih mejlova sa tendencijom da me malo protresu. A kad đavo dođe po svoje, obično uzima ono što mu ponudiš.

Prvi mail bio je obiman i sa Word Attachment-om cinično imenovan kao “Mali vodič za ljubitelje kredita“. Čitajući podnaslove lako shvatite da se radi o nekom pamfletu, ali šta ako tu ima i malo istine. Evo podnaslova: „Za koga radite“, „Novca ima u izobilju“, „Kako je nastala prva privatna centralna banka“, „Svi su u dugovima“, „Nepostojeće vrednosti kupuje prave“, „Kako nastaje dolar“, „Može li se bez dolara?“ i na kraju konačni “udar“ pod naslovom “Kome treba Evropska unija“. Pri dnu teksta postavljen je i link ka hrvatskom sajtu koji vodi do priče o tome kako je, navodno, Angla Merkel naredila medijima cenzuru u vezi EU krize (http://hrsvijet.net/index.php?option=co … &Itemid=72).

Ovo me nije destabilizovalo. Nije mnogo. Zapravo, neke rečenice jesu, ali neću sada o tome.

Ubrzo stiže novi mail sa video snimcima koji demonstriraju kako se kola lako kradu. E, od tog utiska se još oporavljam. Dakle, moraću da dokupim i “Lavlju kandžu“ i šapu za kandžu, pa preko još lanac. Posetio sam i sajt koji nudi GPS kontrolu.

Slede filmovi onim redom kako sam ih primao…

Nema šta, veoma podlo!

Treba preživeti vikend.

Bem ti život. Sve ono što bi trebalo da raduje čoveka mene uglavnom zabrinjava i u meni rađa neki nespokoj. Ne bih sada da navodim primere iz sopstvenog života, od nabavke foto-opreme pa do drugih, manje-više, sličnih situacija. Ali, kola su kola. Kola su i više od toga. To ću i ja valjda shvatiti kada sve ovo lomljenje oko kupovine najzad prođe. Zamišljam sebe kako dežuram ispred zgrade ne bih li ga uparkirao tako da mogu da ga osmotrim sa prozora. Zamišljam i kako u subotu, posle pijace, nosim kafu u kola, zatvaram se u kokpit i listam uputstvo uz povremeno probanje. Razume se, radio je uključen.

Ali, idem redom u opisu toga kako je evoluirala misao budućeg kupca i što mi se sve dešavalo ovijeh sunčanih, prolećnih, sajamskih dana, krajem marta 2011.

Benzinac ili dizelaš

O ovome sam dosta pričao i sa kolegama na poslu i sa “stručnim” delom rodbine. Zaključak je da ja neću prelaziti veliku kilometražu da bi mi prelazak na dizel nešto finansijski značio. Iako su danas cene dizel goriva veoma bliske cenama benzina, dizel motori ipak troše manje litara. Valjda su zato i skuplji motori. Moguće je da se, pored toga, dizel motori teže kvare ili lakše održavaju, ali u te „dubine“ nisam ulazio. Jednostavno, kao što neko navija za Zvezdu a neko za Partizan, ili što neko daje prednost Intel a ne AMD procesorima, tako sam i ja oduvek preferirao benzince. Moguće je da je i raspored i brojnost savetodavaca uticala na to. Naravno, navodna bolja startnost benzinca od dizelaša nikada mi nije bila bitna. Uostalom, rečeno mi je da moderni dizelaši ni u tome ne zaostaju mnogo. Dakle, odlučio sam (vremenom) da će moj budući pogon biti na benzin i tačka.

Novi ili polovni

Sećam se kolege sa posla koji je kupio dobar model ali polovan. Nekoliko puta je zasukanih rukava, umazan i vidno potresen nekim nemilim događajem ulazio u redakciju posle neplaniranog angažmana. Naša Škoda Felicija (2001.), koju vozimo na poslu, nekoliko puta nas je iznenadila. Jednom je, srećom u toku parkiranja, otpao auspuh i to deo prema motoru. Da se to desilo u toku vožnje, zabio bi se u neko ispupčenje na putu i verovatno jače oštetio donji postroj. Drugi put je kod motanja volanom za polukružno otpala poluosovina. Pričajući sa ljudima na ovu temu zaključio sam da je ovde status – nerešeno. Polovina ima dobre argumente zašto je bolje uzeti “dobrog“ polovnjaka, dok se skeptici kače upravo na ovu konstrukciju – kako znaš da je “dobar”. Pa onda sledi čitav niz mudrosti da otkriješ da li je udaran (krivljen), naknadno farban, da li je radio u taksiju ili je prevozio mrtvake. I zamislite, molim vas, da to na neki (neprijatan) način otkrijete, recimo, kod Partizanskih voda, na putu za more. Ali, našao bi se odmah neko ko, eto već dvadeset godina vozi polovnjaka i prezadovoljan je. A kupio ga je samo za…

Možda bih čak i voleo da znam da rasklopim i sklopim motor kola, da znam da zamenim ili procenim ovo ili ono, ali osećam da se vreme menja i da interakcije korisnika nisu više tako dobro kotirane ni poželjne. Na kraju, da li baš želim da se time bavim? Lakše konju bez samara. Sledi ona mudrost koju pripisuju Fordu – najbolji auto je nov auto. S jedne strane (odvratno) neprikriven marketinški potez, a sa druge strane nije rečeno ništa što ne stoji. Zapravo, to i jeste prava mala mudrost. Drugo, čovek sam u godinama i malo drugačije gledam na pojmove poput “avantura” ili “izazov”. U tom smislu i obaranje zadnjih sedišta mi je bitno samo kao cifra kojom se značajno povećava kubatura prtljažnika. Ukratko – želim da sigurno, i što je moguće udobnije, stignem iz mesta A u mesto B. Dakle, novi auto! Ende!

Izbor modela – Hyundai

Prvi auto mog oca bio je, dosta davno, jedan Moskvič. Sećam se da je u gepeku bio kofer sa alatom koji je stigao uz auto. Na putu ka moru, na petrovačkoj krivini stajali smo jer je “motor prokuvavao”. Sledeći je bio Peugeot 304. Bolji i moderniji služio nas je dugo godina. Kada se smanjila potreba da pravimo duge ture i idemo često zajedno, otac je kupio Renault 5 Campus. Pravi mali gradski auto. Valjda sam zato i preneo neku ljubav za “Francuze”. Gledajući modele tražio sam neke do 10.000 evra, pa me je neko vreme privlačio model Peugeot 207. S druge strane neverno sam merkao i Citroen C3. U to vreme počeo sam da redovno čitam jednu auto reviju, odnosno časopis za prave muškarce. Neko se dosetio pa je u tabele sa ostalim parametrima i cenama vozila ubacivao cene za zamenu slomljenih farova i retrovizora. Učinilo mi se da su navedeni delovi poprilično skupi. Nisam uzimao u obzir da se, zapravo, takve stvari retko dešavaju. Tek, polako sam počeo da migriram ka Koreancima. Kako je KIA bila uvek malo skuplja od Hyundai-a, počeo sam da se vezujem za model Hyundai i20. Ostao sam pri ovom ubeđenju i pored novih savetodavnih upliva ljubitelja modela Dacia Sandero. Bilo je dosta onih koji su mi govorili da se klonim “rumunskih Francuza”. Bojim se da nisam mnogo promišljao kada je Dacia u pitanju. Pregledom Sandero-ve plastične unutrašnjosti (i to negde na Internetu), doneo sam odluku da odstupim i o Dacia automobilima više ne razmišljam. Nisu baš neki argumenti, ali su bar moji.

Dakle, Hyundai i20. Sve sam prekopao tražeći potrebne podatke i mereći cene pojedinih paketa. Sve se promenilo kada sam uoči sajma  pozvao Salon Hyundai. Imaju na sajamskom popustu i20 (motor 1,4) za 10.900. Očito se radilo o nekom višem paketu. Kada sam se sutra javio rečeno mi je da je taj model prodat. Ostalo je samo nekoliko i30 modela. Osnovni i30 paket ima sve ono što i najviši i20 paketi. Malo je veći i, sve u svemu, bolje opremljen, sa boljim motorom u osnovnoj ponudi (1,4). I dalje me je zbunjivala relativno mala razlika u cenama. Rečeno mi je da se i30 doprema iz Češke a i20 iz Indije, što je povećavalo transportne troškove pa tako i cenu. Tu smo se negde prelomili i odlučili za i30. Izabrao sam boju (doplata za metalize – 300 evra). Naravno, cenu je snizio i sajamski popust od skoro 1.200 evra. Dobili smo profakturu i napomenu da platimo kaparu u visini od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti i po prodajnom kursu Narodne banke. Iako je u profakturi pisalo da se kapara kod odustajanja kupca ne vraća, objašnjeno nam je se to ne odnosi na slučajeve ako “odustanemo” jer nam banka, recimo, nije odobrila kredit. Kapara je bila okidač da njihov službenik pokrene carinjenje modela.

Imali smo sada profakturu Hyundai-a i čekalo nas je suočenje sa izabranom bankom koja bi tu kupovinu kreditirala.

Izbor banke, varijante i kreditna (ne)sposobnost

Kao kreditno nesposoban, morao sam da tražim prirodne partnere za sprovođenje ideje o konačnoj kupovini automobila. U mom slučaju to je bila (prirodno) žena. Obično muževi kupuju auto a žene biraju boju, ali u mom slučaju to je bilo obrnuto.

Ne znam ni sam kako smo izabrali kredit a ne lizing. U lizingu nisi pravi vlasnik vozila sve dok ne platiš poslednju ratu. Ne možeš ni da prodaš kola ako nešto krene po zlu. Čusli smo da su u lizingu obavezna kasko osiguranja pa nas je i to obeshrabrivalo. Jednostavno, izabran je kredit.

Posetili smo nekoliko banaka o čijim smo se uslovima informisali preko sajta www.kamatica.com. Razmatrali smo auto kredite u evrima i dinarima. Dinarski su bili sa fiksnom ratom u dinarima ali i većom kamatom, pa smo izabrali evro varijantu. Odabrana banka bila je Banka Intesa jer je, u vreme trajanja Sajma automobila, davala besplatno kasko osiguranje (!!) za sve godine kreditiranja. Tome se nije moglo odoleti jer je godišnje suma takvog osiguranja obično 300 do 500 evra..

Međutim, u planiranju kreditne sposobnosti bilo je povuci-potegni. Žena je imala dve kreditne kartice čije su se maksimalne, potencijalne, kreditne sume odbijale od plate, i tek na ostatku procenjivao kreditni status (rata mora da odgovara iznosu trećine plate). Morala je da ukine jednu karticu a da na drugoj smanji limit. Situacija je bila malo bolja ali ne i dovoljna da se posao završi. Zato je broj godina kreditiranja povećan sa pet na šest godina. Jedva da se uklapalo. Konacno smo učešće malo povećali (45%) i sve je “leglo”.

Banci predajete Hyundai profakturu, ženin prosek primanja i administrativnu zabranu, sve overene u njenoj firmi. Najavljano nam je da ćemo morati kasnije i da deponujemo još i blanko menicu (kupuje se u papirnicama) koja se potom potpisuje u banci. Sva ta sredstva obezbeđivanja naplate pomalo plaše, ali banka mora nekako da se osigura. Imali su ček i varijantu da se otplata kredita može nastaviti čak i ako ostanete bez posla. Tada biste rate mogli da nastavite da plaćate kao fizičko lice. Nadam se da ovu varijantu nećemo nikada probati.

Brzo smo sa službenikom banke ustanovili da Hyundai profaktura nije nigde imala evidentirano da je kapara od 500 evra (u međuvremenu) plaćena. Ponovo odlazim u Hyundai i tražim novu profakturu u kojoj je, u napomeni, spomenuta plaćena kapara

Službenici banke predata je nova profaktura i uplatnica sa sumom kapare. Sve to je poslato njihovom centru za odobrenje kredita.

Čekamo!!!!!!!!!!

Još jedan podatak. Hyundai traži da mu se sve plati po prodajnom kursu Narodne banke, a Banka Intesa nudi kredit po srednjem kursu. Naravno, razliku mora da plati kupac. Kako se ceo postupak od odobrenja kredita do plaćanja banke firmi Hyundai može sprovesti za 10 do 15 dana, ta razlika nije velika.

————————————————————

Slabo spavam. Uhvatila me neka frka, uzbuđenje. Zamišljam da se u banci već dogovaraju kako da nas nekako zavrnu. Šta će biti sa evrom? Šta ako mi posle ukradu kola? Moja baba bi rekla – koštaće vas ko novo čeljade. Svima sam na poslu dosadio svojim negativnim stavom. Kolega Gaša mi dobacuje pri izlasku iz firme – kupi više ta kola pre nego što ti ih ukradu, i raduj se brate!

————————————————————

Raniji nastavci bloga “Jadi mladog vozača”

Prošlo je pet meseci od mog poslednjeg javljanja. Sve to vreme sam imao na raspolaganju vozilo firme u kojoj radim. Škoda Felicija (2001.) i ja polako smo se upoznavali. Ova srećna okolnost omogućila je vozački kontinuitet koji je neophodan za onaj primarni osećaj sigurnosti.

Mislim da je proteklo vreme dovoljno da se opiše upravo taj osetljivi prelaz na novo vozilo i sa tutorskog na sopstveni mentalni pogon.

Na kraju, ovaj deo bi se lako zaboravio, pa je dobro zabeležiti ga na blogu, čije ranije delove već sada čitam kao da se to meni nije događalo.

Prvi utisci i iskustva

Prisećam se da mi je u početku bilo potrebno malo privikavanja na odziv novih komandi. Prvi polazak bio je (baš) sa veoma strmog parking mesta, pa je proizveo polupaničnu reakciju strpljive kolegenice (saputnice) u potezanju ručne kočnice, koja je tako sprečila da se dodirnemo sa susednim vozilom. Sećam se i njene prikrivene napetosti uz povremeno mrmljanje: “…sada dajemo migavac…”, ili “…ovde stajemo da bismo pogledali… sad STANI!!!”.

Činilo mi se tada da sam zaboravio skoro sve, ili bar redosled nekih radnji. Ali, uz par dana pratnje i veću koncentraciju stvari su se polako popravljale.

Prvi dan kada sam potpuno sâm pokrenuo vozilo pamtim po velikoj tišini i priličnoj napetosti. Istina, mogao sam staloženo da promislim svaki svoj naredni postupak, pa sam ponekad i progovarao (sam sa sobom). Relacija, na sreću, nije bila duga. Primetio sam da kod stajanja ne prebacujem iz treće brzine u drugu, već odmah u ler (ako čekam semafor) ili u prvu (ako je reč o trenutnom zastoju). Naravno, kočenjem prethodno prilagodim brzinu (usporavam) ali tu nekako uvek preskočim “među” prelaz u drugu. Vremenom sam i to regulisao, pa sam pravovremenom pripremom na stajanje odrađivao i prelaz u drugu, uz minimum nepotrebnog i naglog kočenja. Na semaforima sam konačno naučio da čekam u leru i tako odmaram levu nogu.

Problem u prihvatanju pravila vezana za znak STOP već sam nagovestio još za vreme obuke. Znak STOP uvek shvatam kao važnu napomenu, ali nisam mogao da prihvatim ono mehaničko stajanje u nivou znaka (ili njegove zaustavne linije), pa tek onda ponovni polazak (iz prve) i dolazak do linije jasnog pregleda. Jednostavno – usporim i stanem odmah na liniju jasnog pregleda (do kraja trotoara). Tu osmatram, prelazim u prvu, i ulivam se u postojeći tok.

Nevolju mi je predstavljalo (i predstavlja) prestrojavanje. Ako ne poznajem relaciju, dosta pažnje ode na predviđanje i planiranje prestrojavanja, posebno po prelasku na Novi Beograd. Kako nisam lep i mlad, teško mi pada da moljakanjem kroz prozor izmolim propuštanje u ispravnu traku. Na sreću, čuo sam da neki GPS uređaji savetuju vozača i kod prestrojavanja (lane assistant). Već merkam neke navigator modele iako još nemam auto.

Poslednja i, nažalost, trajna nevolja jeste parkiranje vozila. Zapravo, to i jeste najmučnija faza. Još se ustručavam od “teških” slučajeva parkiranja unazad, iako je bilo i toga. Više volim da se “zabadam” u kose parking pozicije. Znam da je Beograd u pogledu parkiranja bio i ostao kasaba, bez dovoljno javnih parkinga i tek odskora uvedenom građevinskom obavezom da svaka nova zgrada mora imati i svoj podzemni parking. Zato mislim da će ovaj problem potrajati. Ali sve to razmišljanje o parkiranju razvija vremenom specifičan osećaj za geometriju prostora. Stalno planirate da nekog ne zagradite ili da sebe što bolje ispetljate.

Faza parkiranja je, logično, i mesto gde vam se kola mogu ogrebati i ličnom nebrigom i nebrigom “onih“ sa slabim poznavanjem upravo te geometrije prostora. Škoda je, nažalost već nasleđena sa par ogrebotina, malo rđe i blagih zakrivljenja pa se teže prate nova. Lično, prijavljujem samo jedno dodirivanje branicima prilikom isparkiravanja koje nije ostavilo nikakvog traga.

Nove emocije

Najveće iznenađenje koje sam doživeo, a nisam očekivao, jeste vezivanje za vozilo. Kao i u vezi sa ženama, prvo sve (obično) počinje strastno i površno, a onda – polako svojim problemima dodaješ tuđe.

Sve je počelo samoinicijativnim čišćenje gepeka, pregrada na vratima i poda, a zatim i pranjem. Škodica je, iako malo krezava, ipak zasijala. Na kraju, otkopčao sam joj i jelek. Prvi put sam lično podigao poklopac motora i uz pomoć kolege proverio stanje ulja i vode. Tom prilikom mi je rečeno da postoje dva tipa ulja za motore – sintetička i mineralna. Prva su bolja, skuplja (800-1.000 din.) i ređe se menjaju, dok su druga jeftinija (400 din.) i zahtevaju češće izmene. Na kraju sam, posebnom metalnom šipkom, proveravao nivo tog ulja. Dopunio sam i vodu za hlađenje motora, uz napomenu kolege da to ne treba raditi kada je motor u radu a voda vrela. Ulje za kočnice nije trebalo dolivati. Uvidom u tip akumulatora konstatovano je da to nije onaj koji treba nalivati destilovanom vodom.

Početak juna je vreme za obavezan tehnički pregled, pa sam ugovorio pregled vozila. O tome ću detaljnije sledećom prilikom.

Za predstojeći, aprilski broj magazina PC Press (#165), redakcija sprema pregled tržišta LCD monitora.

Za dogovore sa partnerima rezervisana je sedmica od 1. do 6. marta. Kao i kod svakog tržišnog pregleda, u centru pažnje uredništva su uređaji koji su trenutno na tržištu, ali i novi modeli čiji se tržišni uspeh pretpostavlja u sledećem tromesečju i koji će preovladavati u našim prodavnicama do leta.

Naglašavamo da tehnološke novosti nisu pogodne za pregled tržišta, a za prodor novih tehnologija u razvoju displeja i njihovu promociju rezervisane su druge forme prikaza u našem časopisu.

Aktuelne modele moći ćete da prijavite kroz online formular, a sva pitanja i predloge možete da uputite kroz komentare na našem sajtu ili u direktnom kontaktu sa uredničkim timom.

PC Press

Postaje neizdrživo. Još jedan kolega sa posla kupio je auto. O uslovima kupovine da i ne govorim, za gotovinu. Važan motiv – bezbednost. Model – Hyundai i30 (dizel).

Pitao sam ga da li je pet godina garancije (čitaj: dodatni trošak za obavezan šestomesečni pregled) zapravo skuplja varijanta? Smatra da je za ranijeg (starog) dizelaša imao skoro slične troškove. Rekao bih – pogodnosti garancije se moraju platiti.

Portret:

Tabla:

Leđa:

Gepek (sa reperom za veličinu tela*):

*Računajte na to da se gepek može otvoriti iznutra

Od Nove godine kazne za nepropisno parkiranje poprilično će iznenaditi nestašne vozače. Kazna za nepropisno parkiranje je 5.000 dinara, dok su troškovi uklanjanja vozila propisani posebnom odlukom Vlade (pogledati tabelu). Kazne se odnose i na nepropisno parkirana i na “odbačena” vozila.

Troškovi uklanjanja (bez osnovne kazne)

*Pešački, raskrsnice, zelena površina…

Desilo se to i meni. Istina, u pedesetim. Dakle, matori šofer. Ne zvuči lepo ali, neupućenima u termine polaganja, može da zazvuči kao “stari – iskusan šofer”.

Dodatni časovi i preslišavanja

Pred ispit sam opet uzeo dva dodatna časa vožnje. Svaki put se dogodi da se nešto što polusvesno odradim iskristališe u jasnije pravilo. Recimo, polukružno više nikada ne radim u drugoj brzini. Kod usporavanja, koja su uglavnom neminovna u takvim akrobacijama, druga brzina proizvodi neugledne zvučne efekte u radu motora. Dakle, nakon komande za polukružno, odgledati poglede, dati levi migavac i prebaciti u prvu. Mnogo je sigurnije i milozvučnije.

Instruktor me je pitao zbog čega sam pao prošli put. Objasnio sam da nisam “zaobilazio i migao“ na pešake koji su išli po kolovozu na oko metar desno od mene. Rekao je da bi se moglo reći da onda ja nisam išao uz desnu stranu saobraćajne trake – što se smatra ispravnim položajem vozila. Da sam tako išao, sigurno bih imao potrebe da “okrenem“ volan, a onda i da gledam i migam kao i kod svakog obilaženja. Šta da kažem? Dodao je i da je ona starija gospođa takođe pala. Nisam odmah shvatio kakve to veze ima. Ona zapravo radi kao sekretarica visokog funkcionera u ministarstvu policije. To je trebalo da me uveri da su odluke o polaganju pravedne. Šta da kažem?

Polaganje

Dan kada se sneg otopio – 23.12.2009. Linije na poligonu su se dobro videle. Opet se skupilo mnogo dečice. Došla je i ona starija gospođa koja je (ipak) pala prošli put.

Pojavila su se i kola sa policijom. Izašao je neki novi, stariji i simpatičniji policajac kome je tog dana dopao ovaj poligon. Instruktor je postavio Golfa u početni položaj i pitao da li neko hoće prvi. Ovoga puta javio sam se prvi. Policajac mi je zatražio ličnu kartu. Pregledajući je pitao me je: “Da li ste punoletni?”. Nemajući odmah osećaj da se šali(mo) dodao sam – “Poodmaklo punoletstvo“. Poligon sam opet odradio bez greške. Ušli su u vozilo policajac i (pored mene) jedan od instruktora iz škole. Zapravo isti onaj sa prošlog polaganja.

Da ne dužim. Mislim da nisam nigde pogrešio. Gledao sam i migao čim bi video da prolazim pored malo više izbačenog i loše parkiranog automobila. Nije bio jak saobraćaj, pa ni kod skretanja nije bilo mnogo sačekivanje. Rutinski i bez i malo treme uradio sam i polukružno. Kada smo došli ponovo do poligona, rečeno mi je da parkiram kola iz desnu ivicu platoa. Dao sam uredno poglede i migavac i stao. Osoba iz auto škole mi je saopštila da izađem i sačekam da me pozovu. Iz gomile su mimikom pokušavali da saznaju šta se desilo. Tek tada je počelo da mi tutnji u ušima. Jedva sam razaznao da mi ona starija žena kaže: “Pa uđite u kola trube vam“. Nisam čuo taj zvuk iako sam bio pored vozila. Mogli su slobodno da me pošalju ponovo na lekarski!? Sedam na mesto vozača i čujem policajca kako pita: “Mislite li da ste položili?”. Podučen od instruktora da se ne posipam mnogo pepelom, rekao sam kako mislim da mogu da se uključim u saobraćaj, a da ne znam kada ću baš postati pravi vozač. Rekao je: “Ništa ne brinite, položili ste.” Učinilo mi se da je predstavnik škole tada izgovorio nešto poput: “Sve što kažete može se iskoristiti protiv vas…”, jer je opet počelo da mi bubnji u ušima. Čovek je, zapravo, rekao da je sve što može sada da mi kaže to da sutra u auto školi podignem uverenje o položenoj vožnji i ostatak posla obavim u Ljermontovljevoj.

Izašao sam iz kola nekako ukrućen. Ona starija gospođa “ministarka“ čestitala mi je, pročitavši nekako rezultat na mom licu. Prilazili su i drugi klinci. Čestitao mi je i instruktor onim njegovim “bravo majstore”. Ništa manje pokunjen i polusvestan kao i kada sam pao, krenuo sam ka autobuskoj stanici. Nisam verovao da ću se posle onakvog inata ovako brzo “razoštriti”.

Vozačka dozvola

Sutradan, oko 12 sati svratio sam do auto škole. Dobio sam popunjen formular na kome je pisalo da sam položio vozački ispit B kategorije. Bio je to veliki dvolist pun nekih rubrika u koje nisam zavirivao. Tek, nije mi ni malo ličio na neki papirić o kome su mi pričali stariji vozači, koji je nekada važio kao privremena vozačka dozvola dok se ne dobije prava. Uz dvolist je bilo prikačeno poprilično izgužvano moje lekarsko uverenje. Dobro se izlizalo jer je instruktor bio dužan da ga stalno nosi uz moj kartončić za sve vreme obuke. Službenica auto-škole popunila mi je i dve uplatnice sa taksama koje sam posle platio u obližnjoj banci. Suma za obe takse bila je do 1.000 dinara. Nisam se usudio da pitam šta je koštalo 800 dinara, koliko sam platio za izdavanje tog uverenje (i/ili popunjavanje dokumentacije). Korisno je da sve podatke o sebi na papirima proverite pre nego krenete u sledeću fazu posla. To su me savetovali u školi odmah po predaji dokumentacije.

Imao sam i dve slike dimenzija 3,5 x 4,5 cm. Slikanje me je koštalo 350 dinara. Dobio sam pride i slike za novu ličnu kartu i pasoš (ako ih neko još uvek traži).

Šta je sve potrebno imati za prvu dozvolu pogledajte na sajtu MUP-a! Ako uplatnice budete sami popunjavali, proverite koji je kod opštine koji se navodi kod poziva na broj.

Uputio sam se u MUP u Ljermontovljevoj ulici. Red nije bio zastrašujući. Tek tada sam shvatio da je dobro što sve imam popunjeno i kompletirano. Predao sam papire i za pola sata dobio “pravu” dozvolu (dakle, po starom). Dugo sam je okretao i proveravao da li je sve pravilno upisano. Konačno je završena etapa obuke koja je počela 7. septembra 2009. godine. Prošla su tri i po meseca – precizno 109 dana.

Zapravo, naslov bloga i dalje je aktuelan. Treba kupiti kola. Mislim da će biti još nastavaka!

Konačna kalkulacija dosadašnjih troškova:

Među izrazima novog Zakona o sigurnosti saobraćaja na putevima, u članu 7 a pod rednim brojem 83 stoji sledeće obaveštenje:
…evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi je propisani obrazac koji
učesnici u saobraćajnoj nezgodi popunjavaju nakon saobraćajne nezgode
sa manjom materijalnom štetom…

Isti pojam spomenut je i u članu 172:
Vozač odnosno učesnik saobraćajne nezgode u kojoj je nastala samo manja
materijalna šteta dužan je da:
1) upozori …
2) ukloni …
3) popuni Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi u slučaju kada ovlašćeno lice ne vrši uviđaj saobraćajne nezgode… itd.
Dakle, po rečima Darka Botića, predsednika Upravnog odbora Udruženja osiguravača Srbije, ovaj dokument morate da imate u vozilu kako ne biste platili kaznu od 50.000 dinara.
Naravno, osim evropskog izveštaja, obaveza vozača  je da sa sobom nose i ostala dokumenta – vozačku i saobraćajnu dozvolu, kao i polisu osiguranja, kako bi se u pomenuti dokument pravilno uneli neophodni podaci. Obrazac se može koristiti i u inostranstvu jer je istovetan sa onim koji se upotrebljava u svim zemljama Evrope.

Procedura je jednostavna – vlasnik oštećenog vozila se sa svojim primerkom popunjenog evropskog izveštaja javlja u osiguravajuće društvo krivca gde se, na osnovu tog dokumenta, bez čekanja na nekadašnji zapisnik MUP-a, može brže i efikasnije naplatiti šteta.

“Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi” je, pored fluorescentnih prsluka, trenutno najveći hit na tržištu auto opreme i galanterije. Da ne biste mnogo lutali, spremili smo ovaj formular za preuzimanje.

Formular možete preuzeti sa adrese:

http://www.pcpress.info/download/Evropski-Izvestaj-o-Saobracajnoj-Nezgodi.pdf